Топола

341

чавом принаглицом тражи огњило, крем, усјеку, сумпор, циједи алат да зачне ватру п ужди свијећу. 11о што се добро измучи, упали канђелу стнјењ, клекне пред иконом, стане да бије прси песницама, да се каје п плаче. Дохвати угасне кутије да их бацп низ прозор, но му опет преовлада страх да ће пх наћи под његовијем прозором: «Ох Боже и пресвета мајко богородпце!» викне, «дај да час прије сване, да прије пођем код Игумна, да му се чисто исповиједим, да му предам проклете кутије, да му све редом кажем! Кучки бездушни на што су ме навели, да продам вјеру, да пљунем у жђелу из које сам ручао, да похулим на причешће, да изгубим рз љуцки, да ми је име проклето и анатемнпсато док је год на свијету српског уха. Ископати овакви храм, гдје се Бог слави а мртви спомињу; разорпти оваквн оџак, што је сиротињско заклониште; отровати оваково братство, које би подичило једну краљевину! Пакад? Сутра, баш сутра, на сами празник, кад трипут коло небеско игра, кад се и баба сирота радује! Смести оваки скуп, овакво весеље, да ме проклпњу хиљаде грла и праунуцпма по грдплу казују! Какви Искариот, какви Браиковић, ја сам одвојио, ја сам их почастио !» Овако еаријецајућ као покајиица, трене, нп на томе ни на овоме свијету но у некаквом мртвом дријемежу, док се опет разабере, напије воде и обрати гудалом наопако: