Топола

340

жпвоту похмшш србеж, ка’ да је дегао на мравпњак Скупп кољена до зуба, скучп се жпвотом ка’ повјесмо вуне, покрије главу бјељпеом, подвпје руке у прпјекрст, но чеса? свако око ка’ у волу. Опет се пружп, окреће с лијеве на десну страну, с десне на лпјеву, потрбушке, на узнак, у покос; отежао му покрпјевач ка’ планпна, утонуле узглавнпце до најдоње поставе. Утули канђеоце, које скилпјаше пред прпдиком богородпчпном, као да му је оно криво неспашпцп. Но по што удухне својећу, затворп махом очи, алп му остане у њпма нека стравпчна свјетлост, што се мпјења и претвара: час црвена као крв, час жута као восак г час зелена ка’ гуштерпца, час све трп боје у једно као у дугп, а по њој слике грубе и наказне, што се међу се боре, сукобе, мпмолазе као муње небеске; док се све од једном прелпју п претворе у калуђере са сиједом брадом до појаса, с камплавком п са спвовнпком свакп, Прпзпре му се кроа оне тмуше да пх гледа гдје редпмпце завпру п умнру, ко на врат ко на нос, чује нм лелек п гдје га под тешкпјем мукама куну п преклињу. Трља очп предвојеструченијем прстпма обојпх руку, тек да оне слнке са зенпце скпне и распрштп, но све што више таре, оне се боље тиће п преображују у стравичнпјема створовпма, као по бпјелцу од јајета кад га жене изруче у чашу п муте да врх њега гатају. Скочп с посгеље, грозни-