Топола

348

некоиу се од страха тужп; стотина их оста потрљано а стотина под ногама и копитама; док све од једном загруха топ с мдетачког бродовља, проспу се на манастир гвоздена зрна као највпша тпква водењача: ужпкане кубаре као ракинскп котлп, и многе друге пакдене справе, што им се Богу хвада у српском језику за име не зна. Пане звонпк, црква порпне, разоре ее п поваљају ћедпје, становп, трпјемова п појате, а сва се зграда у мањп час претворп у гомпду крпатака, огореда и развадпна, као зедено борје под сјекпру. Пук заборавп кугу при топу, чудо прп грдпду: од чуме могу боловатп п пребољети, а топу нема дпјека! Стаде бјежатп у безпуће ка’ да му је за врат мач, без реда, без да зна гдје иде, једно на друго ка’ овце кад их звијере гонп, не обазпрућ се пп на годиве, нп на здравље, ни на женске гдаве. Тешко слабпјему, као Радуну, што оста згњечен тражећп Друшка шпшем у руцп. Ако кому нога попдузне, пдп зађедне, пдп се спотакне, ид пренемогне, стотпна их впкну: Убп га топ! Кукала му мајка! Прпдај ногама! Бјеж, ако Бога знаш! 'Илп Друшку у опој забунп није на ум падо да окусп од опога прашка пз дрвене кутпје, што бп му отров утриуо; пдп му је у оно котрљање кутпјица дрвееа из џепа пспада, идп што је најпрпдпчнпје дао му Провидник непробитачни дијек рог за свпјећу тек да с Друшком умре п успо-