Топола

349

лена сралотнога издајништва; кад дође Друшко на лјесто што се од тога злога днева зове Одољен, баш ниже Тројпце, заврти му се свијес наопако. одебља језпк, а уста осуше, пак стане збпља да рпга и потхваћа. Надао се свакако допријетп Котору да се дијепп, пак је коња подбадао свом снагом. Но му муке одоле, коњ запре, рука с уздом клоне, једва сјаше и наклонп се на један кам, црн као зврст. Ту га спопану мука иза муке као родиљу: грчи, протезавица и ропња. Премеће се као брав од цркавице, као риба у просуљи, док спуштп погану душу проклпњајућ сој и коријен, час којп га је на свијет дао, и сису што га је проклетога дојила! Дођу из Котора људи од суда, ископају рупу, сложе у њу Друшка мртва и коња жива, пошто их ганчима и кукама посмуцају, пак их оба спале смолом, смудом и паклом, да коме тобож, куга не прионе. Нпд том рупом изникла је злољесипа и шмрљика, она врст дрвета о којему се је, кажу, Јуда објесио. Зове се и данас Проклети кам онај крш на кому је Друшко папке отегнуо. Мало ко у Боци да не зна откуд камену тај злокобни иридјевак. Но ако збиља ко пе зна, а он нека пита свог коњаџију, првом што прође преко Тројице, ои ће му повиједати. Овђе закључи мој стари повиједач овпјема ријечнма; Споменици добра као споменици зла, чиие да народ памти прошлост