Топола

376

да ме дохватп п одведе, но ја се бацпх невјестп су обпје рупе о врат, да ме не пушти. У тому се пробудпм дркћући п випући од страха, а сад ми се кожа јежп кад помисдпм како грдно пзгдедаше, а вас дан ме пратила у паметп опа стравпчна шјен. Убезочпх п казах снитву невјестп, а она се намрдп и замисди, пак мп рече: Бојим се зда, да му новп стан на Вире пе буде гроб у језеру! А Зорка: Иди везпрова тамнида у Скадру! Све од једном викне устрављепа Горде; Стан, не возп... ево га... жпв је... пружа ми руку да га извучем... кукада!... Зорке бацп весдо у чуњ, тркне код Горде, пак се обје прегну до паса да су пм носовп воду дпзадп, а убече очи у језеро да боље впде. Лежао утопац на узнаку укочен као мраморнп ступ, десном руком ошаппо гдаву а песнпцом захватпо бпч пдавпјех коса; дпјева му почпвада на прспма; бдпјед као пртени руб што вода ожваће; на уснпцама нашједа крв модра као броћ, кроз коју се бдпјескају бпједи зубп; очп поду зажете, којпма су зенпце у гдаву утекде; а на образе пада рпба да му очп пије а месо штрба. Зорка, хптра као змија, смакне уже са сидра, пак му спушти крај до дна воде п њпм дотпцује ШенпФдугов образ п чедо, а разгонп рибу и онако обумрду и смушену на оној зубљи, пак повукује уже по жпвоту утопљенога. е да бп се пренуо п дохватпо