Топола

375

од стида, а нешто од страха да не умнне вјеренпка: Јесам, јаох мени, днглом једном п то пошхо ме је у злп час прстеновао. Ја сам га вазда умин.пвала, но се једном десисмо у уско код појате, оно исто вече прешто ће кренути на зли нут. Бјеше се одпо у бјелу доламу, модријем гаћама а калпаком на главп, као да ће пред цара изаћп; а мач му звокоће о калдрму као туцањ о звоно ; впсок као копље, плавијех коса п очпју, румен као јабука бјаше га дока погледатп зорна и прикладна. Хћаше да ме пољуби, а мени ударилп пламовп уз образе, као да ме вас свијет гледаше, па га заклех срећом да мирује ако сам му мила. Стаде да ме корп гдје сам тобож дпвља, и рече ми (зло ме нађе кукавицу !) да ће ме испптомити и на књигу дати тек се вратп из крвавога Скадра, а ја у то побјегни као срна пред довцем, да ме ко не впди гдје ш впм говорим! А дође ли ти кад на сан? приппта Зорке, окрећући веслом као мећавицом. Дође, сестро, мало прешто ће погинути. Бјах кренула с невјестом да на Виру купујемо обућу, кад ево га гдје пиз поље коња језди, ознојен, мледан а уцрнио као земља. Кад се к нама примаче, не зазове добро јутро (зло ми јутро !) него лн промуклијем гласом рече, да му је у пас узак стан, п да хоће свакако да ме води на Вир у љспшп п пространији. Пружи с коња руку