Топола

храму тесмофорнја рашчуо се по свој Атинп те је Аспасија морала подносити понижење, које је у свим приликама спојена с поразом. Било је и даље таквах, који се ње држали, но већи део љена рода распалила је против ње завист, заслепљеност и злобно оговарање њених непријатељица. Покаткад је на Перикла наилазило суморно расположење. Сећао се непомућене среће, коју је са Милићанком уживао у краткој, али дивној повучености на обали Ијоннје. Вило му је покаткад, као да се опет једаред мора извући од посведневних брига, као да се мора уклонити из жагорне Атине, где му најлепшу срећу мути оговарање света, што је са силним језицима облетало око главе му као зујање пчела. Кад се дозналл у Атини, да је Фидија у Елиди довршио свога Олимпљанина Зевса од злата и вилдиша највеће и најузвигаеније своје дело, како ли је то мамило Перикла да на кратко време оде с Аспасијом у земљу Дораца! Но Аспасији је пут кроза горовиту зе мљу Аргоса и Аркадије изгледао сувише теготан, те се само као угодна шала могла сма трати помисао на тај пут, кад је први пут искрснула међу њих двоје. У народ се атински увукла била она врста немилости према Перикловој жени. са којом скоро свагда имају да се боре лепе и утецајне жене, којих је судбина спојена са судбипом

233