Топола

нису ни слутили, да понешто важео, што се и е поља и у њиховој рођен ј увутрашњости спремало, тим коракои не само да нису задржали него ускорили. У Атини је МилиБанчино биће било подељено међу многе, који се чисто сунчали на зраку њена духа и њене лепоте. У озбаљно тихим дубравама Аргоса на идилским висовима Аркадије, па чак и у вреви Олимпије са свим ће м шљаше Перикле, живети опет само за своју н за њену ерећу. Брзо се спрелило све за пут те је скоро Кимонова сестра, која је прва знала за све, могла приповедати Атини, вако Перикле хоће да иде у Олимпију и како тај женарош не ће зи онде да буде без Аспасије, која у осталом добро чини што се уклања од срамоте, којају тишти у Атини. Било их је многих, који су збијали шале и ругали се, како ее то двоје не могу да растану. Дабогме да је било и таквих, који су им у потаји зав дели. . . Лаке кочије одвезоше двоје нераздељивих до Истма. Робље и мазге напред су били послани до Коринта, да оданде послуже за пут по теготним путањама Пелопониса. Како ли су сад одахнули обоје, кад им је за леђи бпла Атина, коју су иначе толико волели! Увређеној се Милићанци сад милија чинила сурова земља Пелопова полуострва него врело тле Атине . .

23 б