Топола

мирно да отрпе ту поругу. Прецирка се стаде распламћивати све већма. Тада се наједаред заорн снажан и звучан мушки глас тако чудновате продирностп, да онога часа свп другп умукоше. „Чији је то јелински језик, а зачу се снажни беседник, „што се ,ту руга новим храмовима п божанским лпковшш Атнњааа? ТТТто се дично створило у Атини, то је створено у част п славу целокупном јелинском имену! Па помислите, да су од векова амо оци наши ма ког племена били, свагда агировали на овом жесту, где свете воде Алфејев жуборе такт уз олимписко свечано коло цедокупног јелинског народа. Овде смо се састајали увек на мирну утакмицу; овде бејаше свето тле, овде боговски мир. У храмовном срезу заједничкога бога Зевса спаја нас панјелинска светковина. Мирујте, браАо по племену, у писатској дубрави! Не треба овде оружје да удара једно о друго, не треба овде да се чује други тучни звук, до ли звека кодутића, које испитујући ударамо један о други и по којима јелиисгси пријатељи свих крајева с љубављу познају један другог!“ звик „Перикле!“ зачу се после тих речи по гомили. „Перикле од Атине! Перикле, Олшшљанин!“ Оци дигоше децу, да им покажу Перикла. Пре су га тек неколико њих били познали. Сад, по што је пробеседио, по што је загрмео његов олимпски беседни гром, познаде га сав грчки народ. А што

1б