Топола

приказао прекомерну снагу нити неспретно бреме удова, него лпкове п типове прав& зхере, армонично, пуао и чисто развијена облпчја. Свакако је у честптога Полпклнта похвале вредно, што није као Фидија, да готово презире емртну прпроду, него јој одаје част, која јој придичи, и што најбистрије овапућава оно, што је човечанскп чедно, као itito Фидија најузвишеније уме да прпкаже оно, што је божанствено.“ Мање угодно, но што мишљаше Аспасија, дотаче се та похвала Полпклитове д}?ше. „Уметник“ рече он, „завпсп од жеља и потреба онога света, којп тражп његову уметност. Да је у Јелади једино Фцдијп дато, да богове прикаже достојно, изгледа свакако да верују и Илејци, но не Аргивцп, којп хоће да покушају мноме, својшг земљаком, те аш наручнше, да зготовпм Ирин лпк од злата и вилдиша за њихов великп храм у Аргу.“ Тако рече Полпклпт а Аспасији не псфе више за руком, да развеседп очпгледно сневесељеног уметника. Мало после нађе Поликлпт взлпку па се уклони. „Ти си, Аспасија,“ рече Алкамен, смешећн се, „сад и Полвклнту послужпла као оструга, да се упне те да урадп своје најбоље п да Пра у Аргу буде достојна Зевса у Олпмппји.“ „Угледајући се на Фидпју свакојако ће урадпти ва.вано дело,“ рече Аспасија. „Али