Топола

армонпју своје душе. Као што mia ноћних птпца п других нокнпх створоза, којима око воли помрчину а не подноси ведри зрак светлости, тако има опет и чеда светлости, која се добро осећају само у златном зраку сродне и поверљиве стихије и којпма зеница не подноси, да нетренпце гледа доле црној нокп у поноре. Аспасија је била такво чедо светлости. Подземни пут изгледаше њој као поглед у мрак, као поглед у црну ноћ, па што се звало света светлост елеусинска, то се њој није свиђало да је светлост, >него као нека помрчина, јер је било тмасто а водило у тмину. Она је пак светлост могла замислити само као нешто ведро. Њој је важило као светлост само оно, што је у исти мах и осветљавало и разведравало. Бледа, хладна, утворасто сумрачна, па онда опет претерано јарка светлост, коју је елеусински јерофант пуштао да падне у дубине животу изгледала је њој као погрдан одсев правој ружичастој светлости Опсенама и пустим сликаријама крстила је она те фантастичне мајсторије елеусинских свештеника, које су граничиле на чаролије. Те тако се осећала немирна и на отпор изазвана, као још никад. Мефу тим у Елеусини, по којој су гамизали странци а нарочито Атињани, није остало тајна, да су Аспасију уз мужа јој посветили у мистирије. Но брзо су и споредне прилике тој посвети сазнали они, који су