Топола

драга те да више пошшља на бога Ијаха, којп одушевљава, него на строгу Персефону. Ипонпк је псппјао пехар аа пехаром па је све већжа укрљешћпвао очима, док је дивна жена нападала на тмасту збиљу мистирија и на све, што је тмасто у опште, па и на тмасти појам о дужности , према којем је уздизала ведро право жпвота и весеља. Перикле оде да потражи свога другара, који је таксфер дошао бпо у Елеусину, a А спасија се врне у своју одају. Наједаред се пред њом створи пијани Ипонпк па јој стане пребацивати. „Жено,“ говорио је, заплећући језиком, „твоје је име незахвалност! Зар те нисам у' Мегари опростио злих замршаја? Па шта ми је било награда за то? Па зар нисам и сад опет стрмоглавце јурнуо тебе ради у опасност, укрнјумчарнвши те, свима светим обичајима у пркос, у велике мистирпје? Па зар ни за то да ми не захвалиш баш ни чим? Еј, кад си иначе тако слободоума, што си тако крта само према мени? Бојиш се ваљда свог мужа? Тај није ту. Или тмастога појма о дужности? Та појам си тај мало час исмејала Или ти нисам довољно млад и леп? А ти нај овај прстен са скупоценим камењем! Стао ме је пуна два таданта! А зар ти' знаш, да ли ће те Перикле волети вечито? да ли те не Ае једаред отерати, као и Телесипу? Све се на свету окреће у шареној измени и пусту вртлогу! Ни на шта се не о-