Топола

Ал од како тебе знадем, Душа моја лакше дише: Не бојим се, не страшим се, За опстанак Српства више. Кад сироче мало склопп Руке своје, ко што треба, Па се сузним оком молн: „Дарујте ми парче хлеба,“ Ко рођена тп га мајка Прпгрлпш на сроје грудп, Па му тепаш, па га учпш: „Драгп спнче. Србпн буди!‘ с Када људи, сенке сена, Пз свег грла мамно впчу, Бесамртност, ускрсење Јевањђеље, све порпчу; Ти олтаре нове дпжеш, Као да бп реТп хтела: Вечна правда и пстпна Хрпстова су само дела. Кад у оку српске впле С неучешћа суза плпва,

116

ПЕСМЕ МИТЕ ПОПОВИЋА