Топола

Што га така родп! . . Нпје . . . нпје . . . Имао је руке двпје! . Ал када је мрскп душман Смртну чашу наппо Његовоме роду: И он оде да. бранп слободу. II он оде, да се светп. Да слободно мож’ умретп. Оставпо мајку милу, Оставпо лепу драгу, Да се свети крвном врагу. За слободу лпо крвду своју, Ал у боју Нп впше нп мање Пзгубпо све своје пмање Изгубпо обе руке. Па сад впше не може да ради, Мора јадан скапатп од гладп! Јест, војнпк је негда бпо! Слава пме на крплп му носп, Али старац бадава п просп Нема руке, мплп роде, Да му пружп чашу воде, Нема душе, бадаваде, Да му парче хлеба даде! .

132

ПЕСМЕ МИТЕ ПОПОВИЋА