Топола

Нек се суше песме, нек их нема више! Пролазностп рука нек пх редом збрпше; Ја узданут’ нећу, мене нпје жао, Што сам жмћем својим жнвота им дао. Лиј у пехар впно ... Ал оставп, кани; Нису за весеље дрне нашп данп!

Мој жиивот.

Па шта је дакле живот мој I Толпко пута горко оплакан? | Да л’ увео лпст? да лп варљпв сан? Нпје нп једно. веТ је океан. По њем’ се мамне муње витлају И огњенпм га бипем шпбају. У средп мора голема стена, Ал нпје пород дугпх времена, Већ та је стена од грднпх јада Муненпчкога срца мп млада. Ко голубове што ј’ негда Ноје Пптоме наде кад пустпм своје. Кад се у чунак вере посадпм. Уморној Д}'шп да прпстан градим,

140

ПЕСМБ МИТЕ ПОПОВПЋА