Топола

Пли кад венде љубавне вијем Па траком дуге пх обавијем; Ко благо јање курјаци горски Раскидају их впхарп морскп, Пл’ пз милостп према свом пљену Разбпју све пх о ону стену!

Тужна јесен.

ш МЈЈжна Јесен, киша пада ледона . . . ■г .'!јал.ава ме тешшп, душо медена, А Цвеће моје, што је било продвало, А све благо дубпном ми пропало ЈГропало. У мом срцу нема више пламена, Погнута ми иод теретом рамена, У оку ми горка суза трепери, А ступови попадали и вери, И вери. Развалина, рушевпна мој је век, МеГју њима нарицање и лелек, И утваре убијене младости, И погребна тужна песма радости, Радости. 141

ПЕСМЕ МИТЕ ПОПОВПЋА