Топола

Лабудова песма.

«У цао је камен, пуцало п дрво, зима била, а соба нам хладна; с Нп сламе нп трске нп кукуружњака, Да наложи огањ у пећ мајка јадна. Веће, да не зебем, модра, зимогрозна, Под срде, на крило узела ме меко . . . Ал то је већ доба далеко, далеко. П данас се сећам. Добпо сам књпгу, Њој на првој странп Хрпстово распеће... „Шта је ово, мајко V „То је бога, спнко! Он нам даје мпра и здравља п среће. Молп му се. Бога добру децу воли!“ Склоппх руке, падох, пред пкону клеко’. . . Ал то је већ доба далеко, далеко. II данас се сећам. Пролеће је бпло : Дигла чедну главу љубичица плава, Слјало је сунце, цвркутале тпце, Пуппла дрвета, мпрпсала трава; Ја се на врх дуда у стобору попех, Оданде сам ласте, па и роде чек’о . . . Ал то је већ доба далеко, далеко.

158

ПЕСМЕ ШIТЕ ПОПОВПЋА