Топола

Па како је днвно ноћу, Кад све ћутн, све почива, Кад ни гласка нела жпва! Кад се дигне, ка’ нз гроба Она сетна, тужна слика Земљинога љубазника. Када небу кроз прозоре Златокосе звезде. глају, Иа нас лепшем зову крају. Па још оно чаровито Тајанствено лелујање, Пелујање и шаптање! То је оно, што ми тугу, Што мп боле успављује И душу ми опчињује. Па тај лелуј, и тај шапат, ИГто до зоре сву ноћ траје: Нико не зна, нико шта је. Да ли дусп додиркују, Хотимиде, незванице, Песниковој лири жице?

161

ПЕСМЕ ШIТЕ ПОПОВПЋА