Топола

„Ннје тако, нпје! Тп тек кушаш мене, Ал ја не верујем, не верујем, не, не! „Ја је жарко љублах, пз евег срца жива, Ал сада је мрзпм, млого ми је крпва. Болан сам, болан сам, свиснућу, умрећу, Бе.ту зору впше утледатп нећу!“ „Мој си дакле опет, као што си био.“ „Зашто сам је, зашто данас походио!?“ Хтедох, да јој кажем, да је мрзим, да је Хтедох, да у срцу стегнем уздпсаје... Болан сам, болан сам, свиснућу, умрећу, Белу зору впше угледатн нећу!“ А.т она у врисак менп беше жао Па сам синоћ опет код ње вечерао.. Весела је би.та, жарко ме љубила, А.т мени у вино отрова улпла... Болан сам, болан сам, свиснућу, умрећу, Белу зору впше угледатп нећу!“ „Тп не смелг умретп!“ „Тпше... деца спају. Пустп, нек пх ленп санцн љуљушкају, Да не гледе страшне муке ове моје, Да на оца руке не подигну своје . . . Болан сам, бо.тан сам, свиснућу, умрећу Белу зору впше угледати нећу . .

167

ЛЕСМЕ МИТЕ ПОПОВПЋА