Топола

Спну дајем сабљу, коља ластавога, Али, ако пође путем ода свога: Коњ му посртао, а сабља га бола, Ал’ не мст'о дуго мретп од тог бола! . Болан сам, болан сам. свиснућу, умрећу, Белу зору впше угледати нећу. 'Б.ердп дајем сузе шта јој друго могу? Нек се топло молп увек за ме богу; А не био муж Јој, као њен бабајко; Простп мп, боже мој. простп божја мајко . . Болан сам, болан сам, свиснућу, умрећу, Белу зору више угледати нећу!“ „А шта љуби твојој? Вео удовпчки, Погажену клетву, венад мученпчкп, Успомену грешну за љубав тп верну. А до хладна гроба тугу неизмерну. Болан сам . . . болан сам . . . свпснућу . . . умрећу, Белу зору впше угледатп нећу.

168

ПЕСМЕ МИТЕ ПОПОВИЋ.А