Топола

Гдено борци чудотворцп У крвавом стоје зноју; Однесе вас до драгане И до мајке и до селе, Што вас свагда радо прпмаНа ручпце своје беле! Ал док песник тако пише, Тако пева, тако гуди: Дотле срце да му пукне У тужнпх и ломнпх груди. Не кидајте дакле њему Оно мало цвећа с чела! Не дпрајте у венце му Што је рука славе сплела! . Он не пита : да л’ му ббле Да л’ му јаде когод чује? Да л’ му песме когод штије, Што их сваке тавне ноћи Крај блеђана жншка впје? Хај, та песник добро зпаде Да су песме ко и трава; Изгубе се у пучпни Вечитога заборава, Ма у иесмп песниковој

173

ПЕСМЕ МИТЕ ПОПОВПЋА