Топола

А кад сунде на западу седа У скерлетну ризу га увија. Да сам брдо! . . . У осами тужној Самохрано жиће моје вене, Не видим нп до првог суседа Нитп први сусед впдп мене! и ~Да сам дола! уздануо бреже. Да сам дола!. . . Ал заман, бадава! 0 коју се тол’ка завист ломи, Хладна ми је висина п слава. На ме пада зрак вечерњег сунца, Н јутарњи зрачак мене грије, На п опет тужно ми је жпће, И опет ме удиљ студен бије. Ја пх зовем, ал неће ме, нема.м Цвећа, росе, лепира, славуја, Што ј’ у доли тамо поветарад То је овде срдита олуја. Да сам дола! . У осамп тихој Бп на руди љуљала ме срећа, А ту срећу ја бих промењив’о За цветове дивног прамалећа!“

181

ПЕСМЕ ЗШТЕ ПОПОВИЋА