Топола

Тужна мома.

1 & седа, ранило га вене, < гле како златна крвда тене % Из сунневе те ране дубоке | На брегове големе, високе. Око цвећа сетан лаор пири, Младо момче међ девојчицама, Млади месец међу звездицама У сребрној долами се шири. Замишљено седи мома млада Па меканој трави иод впшњицом, У ручицп с белом марампцом: Мома млада мог живота нада. А на цвету црнпх трепавица Затрептн јој сузица малена, Ситна суза, чиста и милена, Светлија нег’ бисерна росица. Питам мому. радовање своје; „Што пролеваш, девојко. сузица? Зашто кријеш кецељицом лпца Сунце моје, светло лице твоје?

207

ПБСМЕ SШТЕ ПОПОВИЋА