Топола

187

неколико само, ипак ограничени били. Да је се, пак, башчина задржавала у породпци, видп се опет из овог члааа ,Дугоан. Законика, који гласи: Чл. 40, „Властели и вла'стеличиЬи који се налазе у царству ми, Орби и Грци, што је ко имао у баштану и у хрисовуљи до .данашњег доба, да и даље у својој власти задржи«. Баштина је, дакле, на век остајала у иородиди онога, жоји ју је неиосредно до био, а наслеђивала сује и мушка женска деда; а ако властелин није пмао деде, онда су га налеђивалп рођаци до трећега братучеда (чл. 101. Душ. зак.). Ну ако не би било законитог наследника, онда би 'баштана припала цару\ а припадала му је још и у том случају, кад би властелин баштинар што скривио , те умр’о 'Смртном казной, или ако би властелин изневерио дара, и ■ онда ју је дар даривао другоме као награду за какво заслуге. У време рата, чим се освојп која облает, владаод је 'одмах давао баштину ономе, који се најбоље у боју показао гили ономе, које какве друге велике заслуге нмао. Да су то чинили предходшщи Д} : шанови види се у неколико из попела њихових; а да је Душан допета тако радио, налазп се потврда у законику његову. Сем овога, властели су могли имати још и других зе.маља које су добијали од владаоца само на иривремено уживање, т. ј. с правом на збираш рода с њих; али су за то морали нлаћати намет и арач. Та земља звала се . пронија а обрађивали су је тежаци, меропса и отроди, и :властели њоме ннсу могли слободно располагати као с баштаном. Тако у Душанову законику стоји: Чл. 95. Нико није властан продати пи куцитп проније ко на њу права баштипскога нема|; нити ко може што пронпјарске ;земље уступитп цркпи. Ако ли ко, пак, уступи, то пишта не вреди. Свиколики становниди властелинске земље, баштане ■и ироније, морали су власнику истнх радити многе разне иослове, и давати разне даокбине. Тако, по Душ. законику, меропси (земљоделпи) на властелинској земљи, морали су у неделя дана два пут работати пронијару властелину —, и сваке године давали му иертхеру цареву