Топола

на војску u војену управу и трговину , а к тоне Бемо додати и иравне обичаје народив. Међу вајкадашњи иравни обичај , долази на прво место, солидарна одговорност целога села за свз штете које се учине у његову хатару, а крпвад се не нађе. У овом случају илаЬало је село казну, које се звало глоба . У осталом, тако се звала казна и кад бн се знао крпвад. Били су нарочито људн који су нанлаЬивалн глобе и звали се глобаргша; а строго шх се забраљивало узимање више него што је у судској књизи записано било да се наилати. Од црквених људи наплаћпваље глобе припадало је цркви, иначе владаоцу. По Душанову законпку највеБу су глобу плаБали златарп. Исто тако бпла је велика казна за убијство, и звала се вражда, а то се сачувало и до данашњих времена под именем крвнине. За кладе Милутинове вражда је била 500 перпера. Дпрање туђега било је Душановпм законпком строго забрањено; а то пето важило је и пре Душ а на; Ч.ь 91 »Ко нађе што па рекне вратпћу, ато не учини, те у њега господар нађе своју ствар, онда утајач да плати што и лопов или разбојник® и: Чл. 92 »Ко је што заложио, морао је на време извадити Колико се на правду пазпло впдп се из следује Бег;. 4,1. 93. »Судија, који продаје туђе имање за дуг или за што друго, није смео купнти истога имаља; јер ко је видео, да један може бита и купац и продавац туђег пмања? Још je постојао стари правни обичај: уздете, које је, по објашњењу Ст. НоваковпЬа, састојало се у овоме: „Оба парца (парнячара) који се о нетто пру (парнпче) подвезивалп су се, и залогом или новпум зајемчавали код суда, да Бе онај од них, који не имадне право, илатити глобу владаоцу или судијама. Ту су глобу они сами одређивали надме Бући се ко Ье више дати, у лудом поносу као да се тиме право доказује и оставляли су одмах, пре него што се парнида расправила, новад или јемство у суд, те су се од тога после наплаБивале судије. То се чинило кад је била парба (парнида) око сечеаа шуме, потре, жита

214