Топола

215

иди њива, риболова па и око баштина® 1 . Тај обичај као pljaii Душан je укинуо, наредивши: Чл. 94 »Уздан.а никоме никаква да нема; а ако то когод учини, да плати седам пута толико. Мероиси и от'роци за међусобне спорове шлли су на суд к своме господару; црввени луди парничили су се за нсте спорове пред црквеним старешинама; грађани су се, опет, судили пред грађанским владалцем; дакле, сваки је морао пћп за обпчне спорове пред свога пртпрстављеног господара. За веће спорове постојали су обласни судови, у гр а довила су били гра/Јажки судовн, а још је било и царских судова. Душан је у своме законику одредио: кад који суд суди; а исто тако строго је забранио да се неправедно суди. Судије су морале судитн право, ио закону, а не по страху од цара; а путујући по својој, области, нпсу смели узимати оброк нити што друго, на силу, већ само су оно смели примити, што им је ко од миле воле на поклон дао. А путујући кроз своје области, што су морали често чинити, ставлено им је у дужност: да извиђају кривице, измирују аарничаре, исарављају иогрешке, и загитиКавају „убоге и ниште“. Властели они који су се налазили у двору владаочевом, ако би се завадили: Чл. 107 Да се суде пред судијом дворским, а други (Нико да им не суди. Царски суд судио је само у том случају, кад је спор био велики, те га нису могли расправит обласни судови, я јот за ове три кривице: за издајство, убиство и отмицу властеоске жене (Нов. чл. 111. и 112). Иначе су судили обласни судови мимо које се није могло проћи. Чл. 103 Ко је у области ког судије онда томе на суд и да иде, а никако не сме мимо свог надлежног ићи у двор к цару, или к другом судији. Ну привилегован сталеж, ипав је уживао неке олакишде при суђењу. Тако су себри морали ићн в суду чим

1 Вндп: законпЕ Стевана Душана цара српског 1349 и 1354. Издао и објаснио Стојан Новаковпћ стр. 87 88.