Топола

216

се позову, па у које доба, а мсђу тип за властелина овако је важило: Чл. 113 Властелин да се не познва на суд у вече, него да се позове пре подне и да му се каже рад чега се зове; па ако после тога не би дошао у подне с приставом, онда је у име казне морао платитн 6 волова. По овоме, што је казну платно у живој стоди, ово је наређење, из ранпјег доба, кад је новад у чалом обрту био. Друга наредба, да се велики властелин не иозове без книге судйне (114. ад. Нов.),' достала је, пзвесно, доцније, и нпје нпшта друго него боље објашњевве онога да му се аре арииоведи (у чл. По.); а друго се није могло ни прииоведити, већ оно рад чега се властелин зове, а то је, додније, све стајало записано у књизи .судпној, којом се властелин позивао. Да.ье : Чл. 118 Браћа, која жпве у једној кућп, па буду позвани на суд, онда који од њих дође -та] да се брани (парничиј ; ну ако се деси да је онај, што је позват, на двору цареву, па рече _да Ье послати брата старијег на суд, нека му се учини по вол>и. Дакле, и њима су се давале неке одакишде. И сироте нису биле забора вљене: Сирота, која није била у стану иарничити се, да нађе заступника који Яе ју бранити вели се у Душаноку законику чл. 119. При парничењу узииато је за истину оно, што се први пут пскаже, и према томе су судије изридале своју одлуку. При иарничењу, пак, сваки је морао о ствари говорити, а нису смели један другог за време парниде ничим другим да окривљује (терете). него се свак парничио око чега је иарба (парница) поведена; па кад се парница одлучи, онда тек .може ко хоће да диже иарницу за што би друго имао, а дотле ннщта да му се не верује (чд. 121. и 122). Жена ннје могла бати звата на гуд кад јој муж није дома, нити, иак, без н>ега, него је она мирала известптп мужа (да му да глас), на да он иде на суд. И муж, докле год не буде сазнао, није одговоран ни крив (ИЗ. Душ. ?ак. Новаковић).