Топола

263

Ne bi sad v špotu takvem živela, Da se nis’ tužna nigdar začela ! Komaj to zreče v onoj pušćini, Nut čuje pucat kamen v pećini ; Osupne malo vu tmičnoj noći, Ar kaj to bude, ne vide oči. Za tog pak oblak v zraku razpukne I mesec beli van se nalukne; Onda podigne oči v visinu I gleda srčno v jednu zidinu. Kaj sad to bude? Z rukum se podpre I nut v pećini jen grob se odpre ! Odstupi, pazi, srce joj tuče, Spazi, da belog nekaj van luče, Vmir srce, vmir joj još vekše biva, S kem bolje duh ov van se poriva. Nut pak sin dragi stane pred oči, Ona ga pozna i suze toči, Koje on angel taki izbriše, Kada k njoj milo pregovoriše : «Cul sem, predraga mati kraljica, Kakva je tebe obstrla tmica, Čul sem tvog glasa vu onoj noći ; Nemoj zdvojiti, hoću pomoći. Hodi predraga, tvoje krivice Nosi do banske v Zagreb stolice ; Gde kad buš vid’la da sablje pašu I velikaši v spravišće jašu, Pazi, tam dojde jen z moje krvi, Koj za tve dobro vsigdi bu prvi; On domorodce Kušević zvani, K njemu se vteci, on te naj brani.» Nut, kako to zreče, tiho prehadja I kakti sunce k grobu zahadja. Onda pak mati njega objeti Hoće, ter željno v naručaj deti, I vre se nagne, da ga ogrne, Nut praznu tmicu k sebi pogrne,