Топола

XYIII Рибарске ce лађе враћаху једна по једна, и све блнзу једна за другом. Алн какав то беше повратак, жалосна им мајва! Сваки долазак изазиваше наново она позорја туге и страхобе. Одеви буктаху од љутнне п псовке. Добри попа гледаше да их ублажи, а мајке се опет, кроза сузе, мешаху да одговоре своје мале крпвде, које су и оне саме мало пре тако исто ружиле п осуђивале. Отад ДегоФ последњи стижс. То је био јунак човек, у свој околинн на гласу, правп спн Тсше I, морски вук, којп уме укротити таласе, и којп се већ дивно извежбао у борби с Океаном. Сви рпбарп беху готови. да се врате на море, те да траже деду, само чекаху њега и његове упуте. Још не беше прнстао уз обалу, а светпна нагрну к њему. Само се још у њега пмало неке наде; ако пгде пма какве наде, она се само на њега могла наслонпти, - Ходп, АегоФе, ходп; овде се добро учинило док смо Mu билп на мору; ми ти немамо више деде! Сва су некуд отишла! Ходи амо; тн једнни можеш нам их повратитп! Како му казаше шта је л како је. он рикну као какав лав. Гле, лоповп! како ли да нм рекнем! Зар ви мислите, да hy се ја сада вратитн на море, да ловнм тај гад! Где ћу да их нађем ? Нека се подаве сви, марпм ја! За све је нас то бол>е. Хајде жено, кући! Ја сам сав мокар п гладан.. Да што повечерам, па да легнем.

шо

ГАЛЕБОВА ОТЕНА