Топола

у страху п мукама; ади ви, слатка, ви, добра душо! вп нпсте нп чам припремани за оваку несрећу; вп се нисте нп нададн оваком удару! Ви нисте запамтшш да вам тако дадеко оде отад, браћа иди муж; нжсте проводиди године у страху и модитвж за њих, чекајући их на прагу своме. Ваш мади анђедак ндје био. још у својој колевди, нажењен тадасима и бурама. Вама се море представљадо увек сажо као забава у неко' доба од године. Ух! жадосна! зашто нисте остади где сте бждн? За што сте додазили амо? Који вас је зди ветар донео међу нас, јаднице, јадна! Људи опет нису се задовољавадп да је само жале; иди по своме узбуђању иди по чистој доброти своје душе, они гдедаху, макар да је подожај био врдо страховит, да јој представе, да још не треба са свиж очајаватж. Море је бидо тихо. Што је веедо избачено на обаду, не треба по тож оджах слутити на највеће здо. То је просто весдо, које је испадо у воду; и чамац, кад саж иде, мање има опасности, него кад га управљају невеште руке. Тешко’ је мпслити, да ћ.е тај чамац проћи у даљину, а да га не опазе рибари из Пудигуана, који су из јутра отишди биди у дов. Одеви су, мора бити, узеди синове к себи, и тако сад, ето, додази гшша, вратиће се сви заједно. И ова посдедња нада, једина за коју се још могдо ухватити, на скоро се раздете као дим.

ГАЛЕБОВА СТЕНА