Топола

XYII Сатп продажаху за сатима у овим страхотама. Никога не беше дома. Сва врата беху отворена, све куће пусте. Сав свет беше нагрнуо к пристаншпту пк морској обади. Чамдп су пшдп п тамо и амо. ПремуЕде од запевке, јадне мајке само ромораху, а људи, скупљенп око сваке ватре, разговараху како је то могдо бнтп, и шта се учинидо од деде. У Пудпгуану нема дркве. Свештеник пз Бада беше такође дотр чао, не гдедајућн на своју дубоку старост; његов додазак донесе нешто реда и умирења у забупу, која вдадаше до његова доласха. На његову тек модбу г-ђа Хенриковида приста да је одводу у стан; али впдевши његов кревет, празан п хладан, она се стресе од туге п жадостн, па брже затворп завесе над постељом, да је не види, и побеже опет на обаду. Утеха је видети, како су људж бидн осетљпвп према њој: чпсто бп човек рекао, да је само њу снашда та грдна несрећа. O, добра, о драга госпо, говораху жене, скупљене око ље; ми смо све врдо несрећне, ади сте вп, рођена, много несрећндја. Што је на нас нашпда та невоља, то је наша судбпна, такво је наше стање. Море нас храни, па ето нам је и непријатељ. Пре идн посде, море бп прогутадо деду нашу. Ми њих за то п подпжемо: данас пди сутра, оно ће пх однети. Мп смо пз детиљства навпкде, да гдедамо како нестаје онпх које смо љубиле. Сваки у Бога дан нашем спромашком жпвоту то прети. Ми се рађамо, живпмо, п мремо

ГАЛЕБОВА СТЕНА