Топола

вшпе деце! Трчп к њему Бибпја! Тражи гаГ Нађи га! Доведи ми га! Њему је зима! Не осећаш ли како је хдадна ноћ! Ево узми мој шад, па га уви у њега. Иди, мој Бибдја, ја ћу тн бити врдо захвадна, стараБу се о теби. И пружаше к њему своје скдопљене рукс, модећи му се. Бибија погдеда на море, па се осу смејати. Ади зар тп не разуиеш ? повика она гњевно, трзајући га за рите. Ја ти ведим. да је он у чамцу! и он је отишао с другнма! Он је с њилга на мору! Он! Марко! Он, мој мади син, моје дете! Та он ти нпје ннкад на жао учинио. Он један ти је био пријатељ. Помагао ти је у невољи. Он те је водео, кад те је свак одбијао. Ја сам га пршштомида жа твоју ругобу. Па за што се смејеш? Нссрећниче! Зар сам се ја сме■јада, кад си ми ти показивао свој смрскани прст? Је ди се смејао ои, кад су тебе други гониди каменидама! Сдатко дете, његова је највећа радост бида, да гурне у твоје бжсаге подовину свога комада. Оддази, оддази.зверу, анечовече! Душа тп је још ружнија од теда! И, измучена овпм сидшш потресима, несрећнида бризну пдакати, и гњев се њен претопи у пљусак суза. Бибија се више не насмеја. Он стојаше као укочен, и његове очи дутаху од г-ђе Хенриковиде на море, и с мора на г-ђу Хенриковицу, докде он онако и пехотице обамотаваше око свога дакта шад, који му бешеостао у рукама.

ГАЛЕБОВА ОТЕНА

ГАЛЕБОВА СТЕНА