Топола

Е, гослодару, рсче један од људи, с онакпм враголанчићем као што је ваш сип, ваља ее надати свачему. Еажп то још једном, рече ДегоФ неким ламамљивим гласом, л локазујућл песвпцу, која је управо јављала шта бп он хтео. Па опет у часу променившп тон настави: Да! ја Еу њега научпти паметп у јутру! Неваљалац један! само ако ми падле шака; али ти, кукавпцо једна, знај да један онакав дечак, као што је iioj, вредп впше него стотипа шш хжљада таквжх какве је жмао твој господин отад. Зар теби, нераднпче, ж глупаче, пристоји да говориш тако о детету најпрсшућурпијем у свој општинп. Што је он наложжо на ватру мој чамац, то мора битж рад неке дељи, и видпш да је та цељ бида добра почем би они сад свп бждж спашенп, сало да ова ћурка, овај Порнишет, није заборавио све дужпости поптпа мрлара. Оддази славај, рђо једпа; вудж се брже! А жосде, АегоФе, после? шта је било од њих ? 0, за Бога, то није тешко погодити; то вам и Порнпшет сал може казатп. Плима је долтла и одпеда их. Ту је све!... Мањ ако је, ама то не може бити, додаде Ллгоф у сред оллгге страве, онај мој обелгењак, који се свачему уме довити, ако је, велил, оп лалто некакав пачжа, да се успуже на Галебову Стену, па онда да је и друге извукао горе. Оп их је извукао, човече, рече му жена,. са свим с тврдим уздањем.

103

ГАЛЕБОВА СТЕНА