Топола

дан, он беше још суморвијп. Рош-Бернар нпје никад бпо на гдасу са својпх депота, а гостионпда. у иојој бесмо одседп, пре је могда сневеседпти него расподожпти госте; то је да човека чака ухватп! Једпно што има да се впдп, јесте мост преко Видене. Он је дпвотан за гдедање: он изгдеда као онај конац, којп. кажу, баца Богородица преко пакда, да њп.ме продазе праведннци; он је сведоџба високог ума човечпјега. II Марко једва ако је бацио свој погдед на њ. Ја га noнудих, да прођемо по окодинама. да одемо до Нанса, да впдшго Тифож u Кдисон. Он сеђаше крај пута све ћутљпвпјп н све замишљенпји. А хоћеш ,iu. да се вратплго у Пудпгуан? Ја сал! лшс.шда да ће Марко на тај преддог ђиппти од радости и обесптн хш се око врата; Боже сачувај! Јадно дете још и само не знађаше тајну своје 'iyre ; он је чезнуо, као оно биљка кад се пресади на друго мссто, па вено, а не зна за што hii кроз што. II ја сама нисам знада шта да мисдиш Наше путовање беше дошдо до краја; сад је ваљадо вратпти се натраг. Раеподожење се нога мидогја сапутпика но измени много на првој поди повратнога пута. него му се развесељаваше дицс све пишо што се нримицасмо бдиже к прнморју. Први Hopciai поветарац како га доватн, он одмах оживе, а кад внде годе пескупго дуж обаде, и само itope, он као да васкрсну из мртвих, не беше мере њсговој радости и живости. Стпгосмо у Иудигуаи под ноћ, сунце већ давно беше зашдо, ади Марко све' стојаше иа обади п разгдедаше свога идода. Шта ведиш ти о овом.

ГАЛЕБОВА СТЕНА