Топола

Од Ерозаика окретосмо деђа приморју, и ужутжсмо се правце у дубљину земље. Ово није бпо изгубљени рај, ади ипак, жосде годих и сданих поља, дени се чињаше, као да сам npeнета у какву додпну у Аркадији. Дрвета много, стаза засдоњенжх диснатох пхумом, дивада, иотока на све стране! Очж моје, уморене бескрајношћу, одмараху се задовољно на најмањим ситнидама пољскога ж.ивота. Кад бих видеда, да се дпжњак пупш на каквој сламаридн, усред зеденида, ја га се не бих могда сита нагдедати, устављада caii кода, сажо да се сита нагдедам застадога језерца под гранама врба. Удисавада сам, као сдаст, дах од двећа п мжржс од траве. ;; Адп докде је мајка тако достајада дете, дотде је опет дете постајадо озбиљан човек. Узадуд сам му ја обраБада пажњу на оно што се мидидо мени; он је немарно предетао очима час на ово а час на оно, и седео је Бутећи у cßOii угду. Од Кроазика преста његова песма. Беше посде по дне, врућина угрејада, цвеће уведо, тиде замукде, и ја Марково ћутаве пржписивах тој дневној жезж. Ади што напредовасмо даље, то ја све вжше опажах неку тугу на његовам дицу, које, пре некодико сата, беше тако живо и веседо. Што тж је, Марко? Боде дж те што, да ти није жгго здо? Он кджмажш гдавом, не говорећи ништа. У вече присиесмо у Poni-Бернар. Марко, како дође, гдодну нешто од Једа, иа одмах захте да спава, ж заспа како деже. Кратак је рачун: коме дан прође немидо, није му нп вече веседо. Сутра

ГАЛЕБОВА СТЕИА