Топола

ту да емислжм' беседу, коју ћу сутра говорити народу. Господару, рече Еинкина, вама Бе бити боље у вашој постељи. Овај чунлћ није део' нашега земљпшта, а Устав је јасап. Ако дозводите, ми Бемо вас отпратити до вашега двора. Посдеовнх речи, он га брижљиво заогрте огртачем љеговиЈц: од тичјега перја ? којж је. сам узео с песка, па се онда сва та свита упути к државној престонири. Вдададац иђаше напред, а за H.IQI, у пристојној даљинж, иђаше сва ова чета, која га не лушташе из очију.' Он се још уздао у Бкбилуду. Не гледајуБи на оне страховите речи, i;oje беху узбуниде љегове уши и његово срре, он опет не могаше да се нада тодикој небдагодарности и покварености у так.о мдадвзг годжнама; чишгдо му се, да Бибидуда не Бе моБи не помагати му, да се извуче из овога мучнога подожаја. Дошавши већ двору на помод, он, онако у ходу, зовну к себи, не губећл ншпта од своје заповедничке висине, Бнбидуду, да приђе бдиже к њему. Мдади дивљав одмах прискбчи на заповест своме краљу. Тако су шшш неко време Бутећи; краљ замишљен и мрачан, а Бибидуда тих и насмејан. Бибжлудо, рече напосдедак Тома, дагацким гдасом, како га је само он могао чути: Ти знаш све што сам ја теби чжнио. Ти бж био најгори у твом народу, ако би још бидо потребе, да ти се то напомиље. Ја нисам теби био само најбољи господар, него јопх најиежнији ж најпреданији пржјатељ. Засуо сам те мидошћу ж до-

ГАЛЕБОВА ОТЕНА