Топола

лшп у своже веку. Мдадж ж старж, веджкж ж мадж, љежу су се свж смејадж п задевадж га; често би ко давао по комад хдеба, а оважо би га уз то частжо каквжм задевањем. После свега тога, ваља ,ш се чудитж, што је Бжбжја лостао пакостан? Он је био жакостан, адж опет није дирао нжкога. Она мржња, која се тжхо гомилала у срце његово, није се жспољжвада нжкаквжм нападнпм делом нж на људе нп на ажхово ижање: само се жсказжвала некжм жакденжж сжејом свакој несрећж, коју би видео својжж очижа. Не би он узео нп зелене јабуке пз чије баште, ннтп ишта хтео учинжтж мадим враговжма, којж би га узнеижравалж; адж ако би се потоппо какав чамац, ждж би ватра обујжжла коју кућу, ждж бп град нотукао летжну, па бж становнжцж због тога бждж тужнж и невеседи, Бжбжја је мждовао да се смеје аз прека, п тај његов смеј, којж је пиштао као кад стружеш какав камен, чуо се с краја на крај седа. Ето тако се он светио за неправду природе и за тврдосрдност људску; људж су се смејади његовжж недостацжма, а он њиховим несрећама. Бављење г-ђе Хенржковжце у Пулнгуану мораде у некодико жзменжтж судбину овога несрећника. Г-ђа Хенржковжца не могаше да вждж такога јаднжка, и да се не сажадж над њжм; један бдаг ж мждостжв погдед сжђе најпосде на толико понжжење. Кад бж год, ждуБж морском обалом, срела Бжбжју, не бж се нжкад бечила на њега као на чудо, нжтж је ожет окретала од њега гдаву с презжрањеж, него бж га увек погдедала дежо ж жжлостжво, ж жружжда му жо коју жару. Нај-

89

ГАЛЕБОВА. СТЕНА