Топола

Но да впдите чуда, свп ови знацп доброте п лшлости мајке п спна, као да не могаху у иалоумнику да разбуде ншпта друго осем неког глупог чуђења, које не прекидаше оно његово прпродно бленуће. Да лл је то њему бпло мило, илп да ли га је барем знао, нпко нпје могао под здраво казати. Међу тим, кроз дуго време, опазило се, да он нпкад шгје прошао поред стана г-ђе ХенриЕовпце, а да не прннесе к устима један прст од своје руке, n док је оно она шпла с Марком до Рош-Бернарда, он је чпсто тражпо тамо амо, не знајући где су онн. Ето то је бпо Бпбпја. Једпна мржња бадаше по коју варниду светлостп у мрачнп кутић, где је боравио његов разум: само кад бп впдео несрећу својпх блпжњих, могао се тргнутп пз свога лудила, п показатп да има какву такву душу. Он је мрзио род људскн, коме је бпо ругло и погрда. Мрзпо је нарочпто деду. којој је бпо пграчка п мученпк. II несташнпцп нашп нпкад га нпсу впше задевалп, него баш оно несрећно јутро када пх роднтељи беху оставшш, да самп суде у селу. Марко нпје бпо с њима, п онн су га просто •као ловдп звера. Да бп се сакрио од љпх, Бпбпја се завукао у неку иећину устени, п одатле је по вољп разгледао са свтг мнло за његове очп позорје: како је чамад нзашао нз прпстанпшта, п како је мало за тим, Окејан зграбпо п однео све његове мучптеље. Е сад се разуме, за што су се Пулпгуанцп упрепастплп од Бибинога смеја, од смеја којп је увек био гласпло неке несреће. II тај црнп смеј разлегаше

92

ГАЛЕБОВА СТЕНА