Топола

дећњега цвета п мирпса, .гетњега рода и зрења и јесење бербе и сласти!... Поипс.lпте сада, коллко кућа Има на селу, које ни једне воћке преко деде годпне не засаде и не накадеме! У нашега народа то управо п нпје обичај. Све што данас постојп, то је садио п кадемио „задудни* деда, пди ко другп. па се тако застадо. Ако се што п дода данас, тешко да је с каким пданом: да је пробрана најбоља сорта и урађено све како ваља. Чудна ствар, да не марпмо ни за оно, што је за трбух, а камо дп за оно, што је за око и за душу нашу!.. Кад су се људи вековима мучили, те од дивљака добилп најкрасније врсте крушака п јабука пптомака, шљПва, ораха, трешања пт. д. онда за што ми не бисмо само то готово расађивадп и шпрндп, те да га свака кућа, свака породица, пма у изобиљу, изајелои за друге израђевнне од њих, п зашто цеда наша земља, родна п бдагосдовена, да не киптп у изобиљу од воћа н да не отвара трговину њиме с другим земљама, које су више разоране, и у којима оно неће тако да рбди као у нашој ? Ово бдагословено питомо дрвеће је п воће и забран, п воћњак п шума. Што је стока према зверињу, то је ово питомо дрвеће, воћке, према другом шумском дрвећу, гори. Кака је раздика: пматн око куће дивљу шуму, п имати воћњак од најразноврснијих и најкраснпјпх воћака! Где је воће ту су чеде, ту је мед; ту су тице, ту је песма; ту је мирис, ту је цвет: ту је рај За то: будак иа раме, па у грштак и чечвар, у шуму, те коцајмо дивљаке младиде, иа жх но-

147

СП А С