Топола

Док је мача, доклс трају руке, Иа зла срећа кад десниду срубл, Дочекати шуваком и зуби, Шкргутнути, заотвора шчелати, Па ЗЈбшга к’о јање заклати Датп живот у дивну замену, А на славу српскоме имену! Неће више, неће бити тако, Биће чудо, ал’ биће пнако: Од сабље ће ’ватат’ несвестпда, Од кумбара чпвутска грознпда, Топп гуде, сабље позвекују, А уз звеку Срби јадпкују; »Станп, станп, прпвати ме друже!« Овај бежи, онај за њим струже. Српче јадно подобно ће бити, Да дупшану бритку сабљу снтп. Неће бити сокодова ока, Нити плећа к’о стена шпрока, Нити грудн као сињи камен, Кад удариш да истераш пламен. Место раста, место оморпке, Виће само трске и шибљпке, Ох, невољо, ао вељп јаде! Место оне лоносите зграде, Впће само два трп прашка дака, Да се плаше од ветрића свака. Доба клето, Бог нам те не дао, Ој, Србине, куд сп забасао? Ао, јаде, ао гујо љута, Ндп клета, ох, иди му с пута! Дајде, боже, стрелу громовнпцу, Да ударим ову отровницу. * свуд коприва густа Нађикала сврх човека пуота,

153

ЗАВРШЕТАК