Топола

319

ја, па била она поезија или проза, објашњава поглавпто бпографски елеменатњен. Омирова „ Плијада “ на прилику дугује чудесну популарност своју ђенпју, којп је умео онако живо да представи поједине п јуначке карактере -и то ма да се- ту оптирно не оппсују саме личности, него, оне излазе на впдик пз саме радње своје. „У Омиру“ вели Др. Џансн „налазе се такви карактерп јунака, и такве комбинације јуиачкнх ос бипа. да удружене снаге човечанства нпсу могле да даду до сад боље.“ II ђеније Шексппров показао је велику моћ сликања карактера, и драматског развоја људских страсти. Његови јунацп излазе нам пред очп као да су живи, као да дишу и да нам зборе. Исто тако, и Санко-Панза једног Сервантеса, јесте, до душе, и ружан и вулгаран, али је савршено човечаи н природан. Нпти су мање живи карактери у Лесажеву „Жил-Блазу“, у Голдсмитову „Викару од Векфилда,“ и } Скатову чудесну „Записнику.“ Сви онп личе на људе са којима као да се и самп познајемо. Најзад, и цајвећа дела једног Де-Фоа нису ништа друго до биографпје. Јер, његов Робинзон Крусо и Пукоеник Џек, тако су живо и по танко описани, да је тешко узети их за измишљене јунаке. Ну, II ако најбогатија романтика лежи у стварном животу људском; п ако је биографија самим тим што оппсује доиста претрпљену радост и жалост нашу, и победу и