Топола

14

посматрања не може бити тачна, јер би тиме било искључено и посматраље физичких објеката, пошто ce ови ■као таквп не могу директно опажати и посматрати, већ само преко сензација п опажања која производе y субјекту. Посматрање овпх последњих као психичких феномена мора дакле бити могуће, да би било могуће нооматрање физичкпх феномена, према томе тада ce мора признати да je самопосматрање принциппелно могуће. Да бп ce нетачност замерке п y првом случају увидела. т. ј. да би ce увидело, да je могуће посматрање ceux психичких феномена, и оних које не односимо на спољнп свет, треба одвојити самопосматрање од непосредног оПажања поихичких феномена, од простог констатовања да су они y свести дати. Посматрање психичких феномена садржп поред њиховог непосредног опажања још један плус, посматрање je констатовање пзвеснпх објеката y циљу њпховог сазнања, a сазнање као такво бива y појмовпма или y слпкама мишљења. Кад дакле пооматрамо психичке садржаје ми морамо y свестп y picto доба пмати и појмове, y којпма репродуцпрамо њпхове опажене ознаке, према томе посматрање психпчких фенолгена садржп поред непосредног опажања њпховог и репродукцију њихову y појмовима мпшљења. Мишљење као такво пак π само je једна група психичких садржаја, према· томе свако посматрање садржи y себи две класе пспхичких феномена, од којпх једна преставља посматране објекте a друга субјектпвну репродукцпју тпх објеката y мншљењу; обе ове групе психичких садржаја непосредно ce опажају, али ce само једна од њпх посматра. Кад ce овако једном одвоји самопосматрање од непосредног опажања, онда ce увпђа нетачност прве принципиелне замерке противу могућностп самопосматрања. Јер субјект свести не пада уједно са објектом ■свести ни прп непосредном опажању, a још мање то може бити случај при самопосматрању. Y §-фу 3-ем ми смо виделп, да je субјект свести нешто различно од објекта, да ce он састојп y чиотом акту констатације објекта, π да бп без те разлике обојих био сам феномен свеоти немогућ. Кад .дакле при самом непосредном