Топола

опажању психпчких садржаја као таковом не постоји пдентитет субјекта и објекта, још мање ће то бпти y самопосматрању, где посматрани објекти бпвају репродуцирани y засебшш пспхичким садржајима, где дакле постојп дуалитет пооматраног п посматрача не само y •строгом смполу субјекта и објекта свестп, него и дуалитет y садржају који ce посматра и садржају којп посматра. Међу тим сама разлпка између непосредног опажања ii самопосматрања, коју смо овде извели, показује нам да доиста може битп случајева y којима je посматрање пспхичкпх феномена пскључено. То he на пме бити онда када je прпрода свесних садржаја, које треба посматрати, таква. да je тпме искључена могућност садржаја који посматра, одн. садржаја, којим ce посматрано репродуцпра и y појединостима констатуте. Јакп афекти (љутња, страх и т. д.) имају ту особину, да учине ток престава немогућим и да спрече момендану могућност мпшљења : према томе посматрање њихово неће бити могуће, н ако je њихово непосредно опажање, као што ce по себи разуме, увек могуће. Тако исто посматрање самог мишљења као таковог,, којим ce један посматрани садржај свести репродуцира, није могуће, јер биу овом случају доиста пооматрано и оно чиме ce посматра (не субјект) било идентично. Посматрање афеката и тока мислених престава није дакле могуће. Друга принципијелна замерка противу могућпости самопосматрања позива ce на то, да je свако посматрање скопчано са обраћањем пажње на посматрани објект, a да пажња м&ња психичке садржаје иа које ее управља. И кад би ова замерка била тачна, њоме ппак не би било искључено посматрање психпчких феномена. Јер ако ce призна да је могуће е пажњом опажати извесне објекте свести ■ — a το нико неће ставити y оумњу онда je посматрање бар тих објеката могуће. Према томе тада би било немогуће само посматрање оних психичких објеката, који као такви нису y свести дати y пољу пажње, и које тек треба довести y το поље, Међу тим ни ово мењање

1δ