Топола

на једну националистичку основу; њихов се либерализам толико прилагодио њихову национализму да је изгледао само његово логично продужење. Либерали су били уверени да један народ тако благородан и јуначан као наш, заслужује не само да има своју самосталну државу, него такође да у тој држави сам собом управља. Туторство чиновника требало је одбацити као и турску тиранију; природна доброта и племенита крв српскога народа јемчили су да он неће злоупотребити своје право самоуправе. Исти разлози који су говорили за нашу спољашњу слободу, говорили су и за унутрашњу. Као најпотпунију организацију народне самоуправе, либерали су сматрали Народну Скупштину. Она им је била драга из два разлога. Прво, наличила је на оне парламенте за чија су се права бориле либералне странке на Западу, које су служиле као образац и нашим либералима. Другб, то је била тако се бар онда мислило једна наша самоникла установа, у којој се народни дух исто тако верно огледао као и у задрузи. Војујући за Народну Скупштину, либерали су остајали верни и своме западњачком васпитању и своме националистичком осећању. О Народној Скупштини није било говора ни у Уставу од 1838 ни у органским законима; она је постојала као установа обичајног права; Влада ју је сазивала кад је хтела, и од 1848 није је више сазивала никако. Либерали су држали да установу Народне Скупштине ваља законом утврдити, и том приликом прописати да се Скупштина мора редовно сазивати.

Либералне идеје о народу биле су врло оптимистичке. То је долазило отуда што,либерали нису узимали народ онакав какав је био у садашњости, него онакав какав се приказивао у својој историји, у својој књижевности, у својим обичајима. За њих, народ није значио народну масу, него нешто сасвим друго: народни дух, тј. онај скуп мисли и осећаја који се одлучује од једног народа у току историјског развитка, као његова морална карактеристика. Либерали нису гледали на народ као што гледају политичари, већ као што гледају књижевници, и то они с више песничког него научног духа, који моралне особине свога народа дотерују, улепшавају, и идеалишу.

Укратко, либерали су били романтичари, романтичари по свом скоро мистичном култу народне историје и легенде, по великој важности коју су давали одушевљењу у политици, по тежњи за васпостављањем старих народних установа, као што је нпр. Народна Скупштина, а нарочито по томе како су

221

ЗАКОН О НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ