Топола

рење основано, и какво је управо било држање руског консула у догађајима од 1858, то ће се знати тек онда кад се буду могли проучити руски дипломатски документи тога доба.

Поред тих центара опозиције, треба још имати на уму и оно Обреновићевско расположење које је уједанпут обладало Београдом. Од јесени 1857 до јесени 1858, Београд, упечатљив и превртљив, прошао је кроз неколико различних расположења. Под јесен 1857, кад је откривена Тенкина завера, Београд, лојалан и одушевљен, био је сав за кнеза Александра. С пролећа 1858, пред долазак Етем-паше, Београд је ,сажаљавао гургусовачке заточнике. За време Етем-пашине мисије, Београд је очекивао спас од „Господина Гарашанина“, а мало доцније од Народне Скупштине. С јесени 1858, Обреновићи постају београдска мода. Њихова су имена у свима устима, чак и њихове слике појављују се у излозима. Св.-Андрејска Скупштина затиче Београђане спремне да акламирају Обренови-Ге, чим их она буде васпоставила.

ДолазеТи у Београд, народни посланици уједанпут падају у једну заражену, бунтовну средину, у којој се само шапуТе и договара о збацивању Александра Карађорђеви Та. Куд год се окрену, они се сретају с Кнежевим непријатељима. Они их налазе почевши од великашких палата па до малих кафаница, по којима су се размилели Милошеви људи. Једини организован скупштински клуб, у који се вуку и врбују посланици, то је клуб Кнежевих непријатеља, клуб либерално-Обреновњћевски. Многи посланици који су пошли у Београд без превратних, антидинастичних намера, с простом жељом да се извичу противу спорог суђења и шумске уредбе, постају у Београду одлучни противници кнеза Александра. И нпр. у београдској атмосфери тако се променио и сам Андрија Стаменковић, који је из унутрашњости пошао с извесним општим и доста безопасним идејама о политичкој реформи, а у Београду постао један од вођа уједињених Обреновићеваца и либерала.

Али та опозиција противу Кнеза која је имала тако јаке центре, није била сложна у својим крајњим тежњама. Сви су хтели да оборе Кнеза, али шта ће после кад га оборе, о томе опозиционари нису били сагласни међу собом. Постојале су у главноме две групе: група Вучића, Гарашанина, Анастасијевића и њихових присталица, коју ћемо, краткоће ради, назвати великашима, и група уједињених либерала и Обреновићеваца, коју ћемо, краткоће ради, назвати либералима. Либералне намере биле су јасне: после збацивања Александра Карађорђевића,

235

САСТАНАК СВ.-АНДРЕЈСКЕ СКУПШТИНЕ