Топола

са самим Кнезом. У политику је ушао случајно, посла Тенкине завере, кад је његов зет ДамјановиТ био затворен; „инаџија да му је пара требало тражити“, он се зарекао да Ке се осветити Кнезу за зетову смрт у гургусовачкој тамници. 1 Ушав у политику из породичних разлога, он се у њој борио као што се једино умео борити један трговац, а то је парама. На обарање Александра КарађорКевиКа бацио је осамдесет хиљада дуката онако каприциозно, као што би их бацио на куповање једне драгоцености која му се прохтела, и коју плаКа пошто-пото. Кад је једном КарађорђевиКев положај заљуљан, и питање о његову наследнику постављено, АнастасијевиТ је природно помислио на свога зета. Ушав у политику из приватних побуда, он је као свој крајњи циљ могао имати само једну приватну ствар. Том скоројевиКу који је веК имао за зетове попечитеље и Кнежеве рођаке, није требало много па да пожели да постане таст једнога Кнеза; то би била највиша тачка у његовој басненој каријери. Његов план могао се допасти Турцима; на место једног КарађорђевиКа долази други; династијска се промена своди на најмању меру; нови КарађорђевиТ исто је тако безначајан и за Порту безопасан као и онај стари; при овој промени Кнеза Порта добија то, што још једном потврђује своје право да поставља и збацује 'српске Кнежеве. Али, у самој Србији, кандидатура Ђорђа КарађорђевиТа није била популарна. Он није имао довољно личног угледа; људи га нису узимали озбиљно; ни ВучиК ни Гарашанин нису били за њега.

Шта су хтела ова двојица? ВучиК, зацело, није имао одређеног плана. У свом политичком раду он није имао много плана ни раније, док је био млађи; још мање га је могао имати сада, кад је веК био на измаку живота. Стар и болестан, он није много мислио на будућност. У овај нови преврат загазио је с једним осе Тањем самонезадовољства. Он је увиђао да његов политички живот, узет у целини, изгледа промашен. Он је створио један режим који га је убрзо одбацио од себе, и под којим он, народни трибун, није на крају крајева ништа урадио за народ. Више жудан популарности и славе него праве власти, он је желео да бар при крају живота, док се још може, учини нешто што Ке му повратити стару популарност, и после чега Ке моћи умрети као народни јунак, у апотеози. Да се сам закнежи, за цело није помишљао; кнежевске амбиције није гајио

1 Матија Бан, Живот мајора Мише Анастасијевића, Гласник Српскога Ученог Друштва БХХI 291.

238

УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВА ВЛАДА