Топола

ни 1842, кад је, одиста, целу Србију држао у својој руци; али је могао мислити на једно мало дуже намесништво, под својом старом титулом „народног предводитеља.“ Што је још снаге осећао у себи, достизало је управо за годину-две дана намесништва. Као намесник, он би глрдао да брже боље сврши две-три популарне ствари, да га народ и после смрти помиње и благосиља. Као сваки демагог, он је имао нечега глумачког у себи, био жудан пљескања. Пред смрт хтео је још једном да чује народно клицање; по нашем мишљењу, другог плана није имао.

Остаје још да се види шта је мислио Гарашанин. Либерали су били уверени да он жели да се сам закнежи и створи трећу династију. Тиме се поглавито објашњује њихово крајње неповерење према њему. Интелигенција либералне странке, људи као ГрујиТ и ЈанковиТ, веровали су у његове државничке способности; осе Тали да би им он био природнији вођ него нпр. један Стевча МихаиловиТ, стари Милошев начелник, човек старовремски и необразован. Да нису били уверени да Гарашанин ради за себе, ГрујиК и Јанковић јамачно би гледали да га оцепе од ВучиТа и АнастасијевиКа и придобију за рестаурацију ОбреновиТа. Овако, они су своје планове брижљиво крили од њега, остављајуТи да везе с њиме обнове после свршене рестаурације, ако се још може. Разуме се да би цео преврат од 1858 испао друкчије, да су га Гарашанин и либерали извршили заједно. Њихово неповерење према њему било је од судбоносних последица. Зато треба видети да ли је и колико било оправдано.

Откуд у опште та идеја да Гарашанин хоће да буде кнез? Сам Гарашанин, својим говором и понашањем, није то никада ни издалека наговештавао. Његово је држање било сасвим коректно: то признаје и Грујић, и ако иначе дубоко уверен о Гарашаниновим кнежевским амбицијама. Пред Св.-Андрејску Скупштину Гарашанин се понашао као да му је министровање додијало; да једва чека да прођу догађаји, па да се повуче из политике. Грујићу је говорио: „Ја сам вам ето сазвао Скуптину, па је онда утврдите за унапредак. Гледајте добро шта ћете, јер ја ћу после да се манем свега, па ћу мирно да живим.“ Мариновићу је писао: „Ако из овог хаоса испливам, јамачно никад се више у ово коло уфатити нећу. На част свима Србима слава државне службе...“ 1 Цело ово писмо показује једног ду-

1 11 септембар 1858.

239

САСТАНАК СВ.-АНДРЕЈСКЕ СКУПШТИНЕ