Топола

тичког утицаја. Они су говорили: Каква несреКа за земљу, ако би Гарашанин постао Кнезом! Шта би се радило с толиким Гарашанима, с његовом многобројном породицом која би се сва окупила око престола, и хтела да живи о народном трошку? 1

Та идеја да Гарашанин жели престо, оживљује наново за време Тенкине завере. Пред иследном влашКу, завереници терете јако Гарашанина; тврде да је од свих саветника он највише викао на Кнеза, и да се по свему видело да би био рад створити трећу династију. Као што смо раније рекли, међу завереницима није било ниједнога Гарашаниновог пријатеља; све су то били ВучиКевци и ОбреновиКевци; неки од њих стари душмани Гарашанинови. И овога пута, дакле, кнежевску амбицију приписују Гарашанину његови противници, и то у очевидној намери да му нашкоде.

Ипак, то није проста клевета и подметање. Јер, пуштена у публику од његових противника, Гарашанинова кандидатура на кнежевски престо не наилази код публике на чуђење и негодовање. Напротив, публика је прима озбиљно, као једну ствар о којој се да говорити. Крајем педесетих година, Гарашанинов је лични углед тако велики, да би, евентуално, Гарашанин могао бити кандидат за Кнеза. Код чиновника, његов је ауторитет био огроман. Он их је држао строго као војнике; научио их на послушност без поговора; због те чврсте дисциплине у којој их је држао, они су гледали у њега с једним страхопоштовањем у коме је било потајног одушевљења. Његов ауторитет био је појачан још тиме, што је он више од десет година, без прекида, био министар, и тиме навикао свет на своје заповедање и господовање. На Св.-Андрејској Скупштини, Грујњћу је пало у очи да начелници стоје пред Гарашанином право као свеКа, и одговарају му као војници официру. У чиновничком свету није изгледало нимало неприлично, даГарашанин постане једног дана Кнезом; у том свету њега су се већ бојали више него кнеза Александра. Поред великог угледа код чиновништва, Гарашанин је имао још и имена на страни. Он је ишао у Париз, и био на доручку код принца председника, доцнијег Наполеона III; тим поводом говорило се у народу како је он дочекао велику част да „руча с царем. 2 “ Он је важио као једини Србин који је познат Европи, и с којим

1 Гарашанин 24 фебруара 1856.

2 ДА. Заоставштина Стевче Михаиловића: Критическо разматрање државног стања Србије, ....од Миће Петровића у Лозници.

241

САСТАНАК СВ.-АНДРЕЈСКЕ СКУПШТИНЕ