Топола

су хтели за председника Михаиловића, а не Анастасијевића, који је био Гарашанинов кандидат. Исто тако, Гарашанин није хтео за секретара Илића, него свога начелника у Министарству Унутрашњих Дела Јована Ристића. Иначе, избор скупштинског часништва био је прави удар за Кнеза. ОстављајуКи на страну то што су сви часници узети из редова опозиције, сам тај факт да је за председника Скупштине изабран Миша АнастасијевиК био је довољан да забрине Кнеза. Од смрти свога зета ДамјановиРа, АнастасијевиК је био прекинуо односе с Кнезом; на Првозваног Андрију, он, не само није отишао на ручак код „Српске Круне,“ него није био ни у Двору на честитању. УзимајуГш за свога председника једнога човека који није говорио с Кнезом, Скупштина је довољно јасно показала шта мисли Кнезу.

После пропалог ручка код „Српске Круне“ и после избора оваквога скупштинског часништва, изгледало је да збацивање кнеза Александра није више питање дана него питање сати. Мислило се да Ке Скупштина одмах, пре свију других послова, решити да Александар КарађорђевиГ није више Кнез Србије. Али у ствари је испало друкчије. Скупштинско је часништво изабрано 3 децембра, а предлог о збацивању Кнеза учињен је тек 10 децембра, читаву недељу дана доцније.

Узрок овога застоја лежи у Грујњћевој тактици. Пре збацивања Кнеза требало је донети одлуку о новом скупштинском закону, који су предложили либерали, и око тога закона Скупштина је изгубила неколико дана. Пројекат новога скупштинског закона био је врло радикалан. Пре свега тај закон требало је да изда сама Скупштина, као носилац народне суверености, не питајуКи ни Кнеза ни Савет. Како се то слагало с Уставом који је само Кнеза и Савет признавао за законодавне чиниоце? Грујић је то правдао овако: „Ако по некад ко узме или му се повери, да уместо народа прописује законе, то не смета да онда и оно, кад, и што народ може и тене, да то одма и сам узакони." Чиста револуционарна доктрина да је народ извор и утока власти, и да Народна Скупштина, кад се састане, може обуставити све друге власти, и присвојити себи њихове надлежности. По либералном пројекту, Скупштина је била састављена искључиво од изабраних посланика (посланици по положају били су укинути); она се састајала сваке године, и без њеног пристанка главни закони, тј. закони о Кнезу, Савету, министрима, Врховном Суду и Народној Скупштини, нису се могли ни издати ни променити (иначе, могло

250

УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОБА ВЛАДА