Топола

штину, докле се год нови владалац не избере. Према томе, ништа природније него да, у времену између збацивања кнеза Александра и рестаурисања династије Обреновића, сама Скупштина привремено врши кнежевску власт. На дну Грујићевог резоновања налази се идеја народне суверености. Француски правник, који је баш те године проучавао Тјерову Историју француске револуције, ГрујиТ је ишао на то да од Св.-Андрејске Скупштине, која је по закону имала само саветодавни глас, начини једну суверену скупштину по француском обрасцу, један конвент.

Али, пошто је дошао до ове тачке, ГрујиТ је застао. Он није видео како ће се и кад Обреновићи прогласити. Скупштина збацује Кнеза и одмах заузима његово место; за ОбреновиКе видеКе се доцније. Више либерал него ОбреновиКевац, ГрујиК је више мислио на уздизање Скупштине до суверене власти, него на васпостављање династије ОбреновиТа. Та идеја да се Милош ОбреновиК прогласи за Кнеза одмах после збацивања Александра КарађорђевиКа; да се та два акта тако реКи спојеуједно; да се између збацивања Карађорђевића и васпостављања ОбреновиКа не остави нимало времена за предомишљање и одустајање, та идеја да се ОбреновиКи васпоставе без одгађања и оклевања, у једној експлозији народног одушевљења, та идеја није поникла у глави Јеврема Грујића, него у глави Јована ИлиКа, фанатичног Обренови-ћевца, човека бујне песничке маште. Пошто је он поправио и допунио ГрујиКев план, либерали су били начисто са својом тактиком, и могли уКи у борбу.

Скупштина се састала 30 новембра на Првозваног Андрију, дан државне светковине. Тога је дана била служба у цркви и честитање у Двору; после тога Кнез је давао посланицима ручак код „Српске Круне.“ Колико су посланици већ били надражени противу Кнеза, видело се одмах по томе, што су на тај ручак дошли само посланици по положају, који су као чиновници морали доћи. Од посланика по народном избору није дошао скоро нико. После се приступило конституисању Скупштине: за председника је изабран Миша Анастасијевић, за потпредседника Стевча Михаиловић, за секретаре Јеврем Грујић и Јован Илић. Ни Грујић ни Илић нису били посланици; они су изабрани за секретаре по оном члану скупштинског закона, по коме су се секретари могли узимати и ван Скупштине. При конституисању Скупштине већ се осетило да између великаша и либерала нема праве слоге. Либерали

249

САСТАНАК СВ.-АНДРЕЈСКЕ СКУПШТИНЕ